Ako nisam luda onda sigurno nisam normalna

Ko izdrži pričaće

Otvaram oči... prva pomisao... Da li je pao ponovooo sneg?

Pogledam kroz prozor.. magla, već vidim hladno je jako, drveće je belo, svaka grančica se smrzla.

Na samu pomisao da moram napolje već mi jeza prolazi kroz telo. Ipak, radujem se nije pao sneg... neću morati da otrpavam auto, da odmrzavam pola sata stakla..

Oblačenje, oblačenje, ma dok ja razmišljam ode mi dragocenih deset minuta... A treba za pola sata stići sve, probudi decu, jedan hoće nošu, drugi hoće da pere zube... gde mi je torba, gde su rančevi... uh... kasnim ponovo jer mali neće te čarape, on hoće one sa deda mazom, veliki hoće gumene čizme, neće ove crvene....

I tako svako jutro!!!

Ali tešim se ipak, nije pao sneg... upali auto i vozi... kad nije nego!!!

Izlazim ispred vrata, noge idu gde one hoće... Neeee, neee samo to... Ledena kiša... Dolazim do kola, ahahaha...

Sloj leda od minimun pola santimetra je okovao ceo auto... vuci vrata... sve je zaleđeno... 

Ma daj, da li je moguće... moram u avanturu zvanu struganje... mrzim to najviše na svetu... Naprskam tečnost za odmrzavanje, ali malo sutra. Ni da makne.. Pola boce i led polako popušta... E radosti moja... Deset minuta na minus deset ja stružem led sa stakla... 

Kad bolje razmislim, možda ipak bolje da je pao sneg. Ili da sam pingvin pa da uživam u životu.